Značenje imameta i hilafeta

Značenje imameta i hilafeta

 

 
Rec imamet (el-imâmet) doslovno znaci “predvoditi,” dok rec imam (el-imâm) znači predvodnik ili lider. U islamskoj terminologiji, reč “imamet” znači “univerzalni autoritet naslednika božijeg Poslanika u svim religijskim i svetovnim stvarima.” Imam je “čovek koji, nakon božijeg Poslanika, ima pravo na apsolutnu vlast nad muslimanima u svim religijskim i svetovnim stvarima.”
Reč “čovek” implicira da žena ne može biti predvodnica u pravom smislu te reči. “Apsolutna vlast” isključuje one koji samo predvode molitve; oni se drugačije nazivaju “imami za molitve,” ali nemaju apsolutnu vlast. “Nakon božijeg Poslanika” znači da postoji razlika izmedju Poslanika i predvodnika. Predvodnik sam po sebi nema autoritet božijeg Poslanika, nego mu on pripada kao njegovom nasledniku.
Reč hilafet (el-hilâfet) znači “naslediti,” a reč halifa (el-halîfet) znači “naslednik.” U Islamskoj terminologiji, reči hilafet i halifa praktično imaju isto značenje kao i imamet i imam.
Visajet (el-visâjet) znači “izvršavanje volje,” a vasijj (el-vasijj) je “onaj koji izvršava volju.” Značenje ovih reči u muslimanskim spisima je isto kao i značenje reči hilafet i imamet.
Interesantno je primetiti da su mnogi raniji verovesnici takodje bili i halife verovesnicima koji su im prethodili, tako da su u isto vreme bili i nebijji i halife, dok oni drugi, koji su doneli novi šerijat, nisu bili halife ni jednog od prethodnih verovesnika. Takodje je bilo i onih koji su bili halife i zamenici verovesnicima, a da sami nisu bili verovesnici.
Pitanje imameta i hilafeta je razdvojilo muslimansku zajednicu i uticalo na razmišljanje i filozofiju raznih grupa u tolikoj meri da čak ni vera u Jednog Boga (et-tevhîd) i u Njegove poslanike (en-nubuvvet) nije sačuvana od ovih različitih pogleda. To je najčešće diskutovana tema islamske teologije. Muslimani su napisali hiljade i hiljade knjiga o hilafetu. Problem sa kojim se suočavamo nije šta treba napisati, nego šta treba izostaviti. U jednom kratkom delu kao što je ovo, ne mogu se dotaći ni svi najrazličitiji aspekti ove teme, da i ne spominjemo izlaganje detalja o onim temama koja su u njemu opisane. Ovde ćemo samo dati kratak prikaz razlika u mišljenjima po pitanju hilafeta i zameništva.
Može biti od pomoći ako spomenemo da su po ovom pitanju muslimani podeljeni na dve skupine: prva, koja veruje da je Ebû Bekr bio prvi halifa božijeg Poslanika Muhammeda s.a.v., i druga, koja veruje da je Alî ibn Ebî Tâlib bio prvi imam, predvodnik i prvi halifa. Ova fundamentalna razlika je dovela do drugih razlika koje će biti opisane u narednim delovima.
Božiji Poslanik s.a.v. je rekao u jednom prenosu (hadisu) koji je prihvaćen u svim Islamskim mezhebima i sektama: ”Moj ummet (moji sledbenici) će se uskoro razjediniti u sedamdeset i tri sekte, od kojih će sve ići u vatru osim jedne.”
Tragacči za istinom su oduvek ćinili neumorne napore da ispitaju stvari kako bi otkrili pravi put - stazu koja vodi do spasenja. I zaista, neophodno je da svaki čovek uzme razum za svog vodiča, dâ sve od sebe i nikada ne izgubi nadu da će pronaći istinu. Ali, to je moguće jedino ako on pred sobom ima jasan uvid u radikalne razlike, ako odbaci svaku pristrasnost ili predrasude i ispita stvari sa razmišljanjem - a za sve to vreme moleći se Bogu da ga uputi na pravi put.
Iz tog razloga predlažem da ovde ukratko spomenemo važne razlike i konflikte, zajedno sa svim argumentima i rezonovanjem svakog mezhebai odnosno svake sekte, kako bismo olaksšali proučavanje. Glavna pitanja koja se postavljaju su:

1) Da li naimenovanje naslednika božijeg Poslanika treba da učini uzvišeni Bog, ili je to duč‘nost ummeta (sledbenikâ) da odrede koga oni žele ili koga smatraju najmudrijim i najvaljanijim za vlast?
2) U drugom slučaju, da li su Bog ili Poslanik ostavili u rukama ummeta i naroda bilo kakav sistematski kodeks koji sadrži pravila i proceduru za naimenovanje halife, ili je sam ummet, pre naimenovanja halife pripremio odredjena pravila po kojima se kasnije ravnao, ili je ummet postupio prema svome nahodjenju i prema vremenu i prilikama koje su mu bile na raspolaganju? Da li je ummet imao pravo da postupi onako kako je postupio?
3) Da li razum i božiji zakon zahtevaju postojanje odredjenih kvalifikacija i uslova koje mora posedovati imam (predvodnik) ili halifa (zamenik)? Ako je tako, koje su te kvalifikacije?
4) Da li je Poslanik Islama nekoga naimenovao za svog halifu i naslednika ili nije? Ako je to učinio, ko je taj njegov zamenik bio? A ako nije, zbog čega nije?
5) Nakon Poslanikove smrti, ko je bio priznat kao njegov halifa, i da li je imao potrebne kvalifikacije koje halifa treba da ima?
Sačuvaćemo vreme ako na početku objasnimo osnovni razlog postojanja razlika koje se tiču prirode i karaktera imameta i hilafeta. Koja je osnovna karakteristika imameta? Da li je imam na prvome mestu vladar jednog kraljevstva? Ili je on na prvom mestu božiji predstavnik i Poslanikov zamenik?
Pošto su imamet i hilafet uopšte prihvaćni kao nasledstvo Poslanika, na ranije navedena pitanja se ne može odgovoriti dok se ne donese odluka o osnovnim karakteristikama jednog poslanika. Moramo odlučiti da li je Poslanik na prvom mestu vladar kraljevstva ili božiji predstavnik?
U istoriji islama nailazimo na grupu ljudi koja je gledala na misiju božijeg Poslanika s.a.v. kao na pokušaj da se uspostavi kraljevstvo. Njihovi pogledi na svet su bili materijalistički i njihovi ideali su bili bogatstvo i moć. Prirodno je da su oni pripisivali iste motive božijem Poslaniku. Utba ibn Rebîa bio je poslat božijem Poslaniku da mu prenese poruku Kurejša: “Muhammede! Ako želis moć i uticaj, mi ćemo te učiniti vladarem Meke. Želiš li da se oženiš ženom iz ugledne porodice? Možeš imati ruku najlepse devojke na zemlji. Želis li gomile srebra i zlata? Daćemo ti sve to, a još i mnogo vi荹e. Ali, moraš prestati sa tvrdnjm da su naši preci koji su obožavali njihova božanstva bili u zabludi.”
Kurejši su bili gotovo sigurni da ce Muhammed s.a.v. pozitivno odgovoriti na ovakvu ponudu. Ali, božiji Poslanik je kao odgovor proučio četrdeset i prvu suru u kojoj je, izmedju ostalog, bilo sadržano sledeće upozorenje: “A ako glave okrenu, ti reci: Opominjem vas munjom onakvom kakva je pogodila Âd i Semûd.” (41:13) Utba je bio uplašen ovakvim jasnim upozorenjem. Nije prihvatio Islam, ali je savetovao Kurejšima da ostave Muhammeda s.a.v. na miru, da vide kako će proći sa drugim plemenima. Zbog toga su Kurejši tvrdili da ga je Muhammed s.a.v. opčinio.
Tako je on hteo da prepusti Muhammeda s.a.v. drugim plemenima. Sa druge strane, kada je Poslanik prešao u Medinu i kada su Kurejši protiv njega poduzimali vojne pohode, druga plemena su smatrala da bi bilo najbolje da prepuste Muhammeda njegovom sopstvenom plemenu. Ashab Amr ibn Selema je rekao, “Arapi su čekali da Kurejši prihvate Islam. Govorili su da Muhammeda s.a.v. treba prepustiti njegovom sopstvenom plemenu. Ako bi njih pobedio, to bi bez ikakve sumnje značilo da je on pravi božiji Poslanik. Kada je Mekka osvojena, sva plemena su požurila da prihvate Islam.” Tako je prema njihovom mišljenju pobeda bila kriterijum za istinitost! Da je Muhammed s.a.v. bio pobedjen, oni bi ga smatrali za lažova!
Stav da je Poslanikova sveta misija bila ništa drugo do ovosvetska stvar i materijalno vladartvo bio je posebno naglašavan od strane Ebû Sufjâna i njegovog klana. Kada je Meka bila opkoljena, Ebû Sufjân je izašao iz grada kako bi procenio snagu muslimanske armije. Video ga je Abbâs, Poslanikov stric, koji ga je odveo kod Muhammeda s.a.v. i tražio da mu se pruži zaštita i ukaže poštovanje, kako bi prihvatio Islam. Ukratko, Abbâs je odveo Ebû Sufjâna da pogleda svu muslimansku armiju. Pokazao je Ebû Sufjânu eminentne ličnosti iz svakoga klana koji su bili u armiji. U medjuvremenu, Poslanik je prošao sa svojom grupom koja je imala zelene uniforme. Ebû Sufjân je rekao, “Abbâse! Tvoj bratić je zaista zadobio pravo kraljevstvo!” Abbâs je odgovorio, “Ovo nije kraljevstvo, ovo je poslanička misija!”
Ovde vidimo dva stava koji su suprotstavljeni jedan drugome. Ebû Sufjân nije nikada promenio svoj stav. Kada je Osmân postao halifa, Ebû Sufjân je došao kod njega i posavetovao ga, “O deco Umeje! Sada kada je ovo kraljevstvo došlo vama, igrajte se sa njim kao što se deca igraju loptom pa ga dodajite izmedju sebe jedan drugom. Ovo je realnost, a da li postoje džennet (raj) ili džehennem (pakao), to mi ne znamo.” Onda je otišao do Uhuda i šutnuo kabur Hamze, strica božijeg Poslanika Muhammeda s.a.v. uz reči: “O, Ebû Jalâ (to je bio nadimak Hamzin –u Arapskom govornom jeziku se nadimci mnogo spominju i upotrebljuju; tradicija koja se i dan danas sprovodi-)! Vidiš da je kraljevstvo za koje si se borio na kraju pripalo nama!”
Njegov unuk Jezîd, koji je nasledio iste takve stavove od svog deda, spevao je stihove: La-ibet Hâsimu bi-l-mulki fe lâ khaberun č‘âe ve lâ vahjun nezel - Pleme Hasim se poigralo da bi dobilo kraljevstvo, a zapravo nije bilo nikakvih vesti (od Boga Jedinoga) niti je sišla ikakva Objava.” Ako ovakav stav ima bilo koji musliman, onda on mora da izjednačava imamet sa vladanjem. Sudeći po takvom mišljenju, osnovna funkcija božijeg Poslanika bila je da bude vladar kraljevstva, a iz toga sledi da svako ko drži stubove vlasti može biti zakoniti naslednik božijeg Poslanika.
Ali, problem je u tome što više od devedeset procenata božijih poslanika nisu imali političku vlast; većina njih je bila proganjana i bili su bespomoćne žrtve političkih sila svoga vremena. Njihova slava nije bila slava krune i kraljevskog prestolja, nego kruna mučeništva i patnje. Da je osnovna karakteristika poslaničke misije bila politička vlast, onda ni pedeset (od postojecih 124.000) božijih poslanika ne bi zadržala počasnu titulu nebijja. Odatle je kristalno jasno da glavna karakteristika božijeg poslanika nije bila sticanje političke moći, jer je on bio samo božiji predstavnik. Tu poziciju mu nisu izborili ljudi, nego mu ju je dao sam Bog Jedini.
Na isti način, glavna karakteristika njegovog naslednika ne može biti politička moć; on treba da bude božiji predstavnik. Takvu poziciju mu ne može pribaviti niko od ljudi, jer ona može doći samo direktno od Boga. Ukratko, ako Imam treba da bude božiji predstavnik, onda ga mora sam On i birati pa zatim i postaviti.
 

Komentari

Ostavite komentar

* Polja označena zvjezdicom svakako moraju vrijednosti.